Навигација

Одговор чланице Савета РЕМ Оливере Зекић министру Владану Вукосављевићу

Још када је постављен за министра, Владан Вукосављевић је јасно показао чиме ће да се бави.

Изјавио је да је „министар културе, министар одбране“ и ушао у ред оних који се, када чују реч „култура“, ухвате за пиштољ.

И не би то био проблем, свако има права на своје доживљаје и визије, да није једне ситнице. Оне која говори да револвераши, по правилу, не брину о чињеницама. Пуцају насумице, брза паљба, па кога погоде.

Тако је, наступајући у јутарњем програму ТВ Прва, блажени министар „припуцао“ и на Регулаторно тело за електронске медије, не нишанећи и без икакве бриге о томе шта прича, и то са позиције која би требало да подразумева колико-толико познавање материје.
И доста је промашио.

Почевши од основне тезе, која се заснива да министровом убеђењу да чланови савета РЕМ примају плате из буџета, и то веће него што је његова, а да се усуђују да бацају дрвље и камење на њега лично, истакнутог представника власти која их финансира. Браво за представника власти, чија је дужина косе апсолутно идентична и са његовом памећу и са познавањем материје. Ошишана на нулу.

Регулаторно телo за електонске медије, господине министре без косе, је независно тело, и као такво не може да се финансира из буџета Републике Србије, јер, у том случају не би било независно, а вероватно би и његовим члановима било забрањено да примете да министри не знају шта причају.

Овако, та непријатност је избегнута чињеницом да се РЕМ финансира од накнада које плаћају пружаоци медијских услуга, на свим, па и националним фреквенцијама.

Самим тим, чија је плата већа, није уопште упитно за тему о којој је реч, нити, ви, министре, можете нашу плату да смањите, због непослушности. Да кукате, наравно, увек можете, али плашим се да је адреса погрешна. Поготово што РЕМ сваке године уплаћује средства у буџет, па, по том основу, испада да сте, очигледно на вашу жалост, ипак ви наш службеник, а не обрнуто.

Но, ова кардинална грешка – јер би министар културе и информисања морао да зна како се финансирају тела која имају везе са културом и информисањем – само је увод у нешто много горе, а исто је везано за министрову амбицију да све уређује, од плата до програма, све са акцентом на забрани, свега што му није по вољи.

И то јесте проблем, нарочито када се зна да је цензура, у овој, и у свим цивилизованим земљама забрањена, а покушај да се неки програм или формат, било који, унапред уреди, да му се унапред санкционише садржај, јако личи на цензуру, и то би и свако без косе морао да зна.

Уосталом, Европска, као и свака друга медијска регулатива која почива на демократским вредностима забрањује a priori контролу програма, баш зато што таква контрола суштински значи цензуру.

То сасвим јасно стоји у европским документима:

„Регулаторни органи не треба да врше a priori контролу програма и стога контрола емисија треба да уследи после њиховог емитовања.„

(Препорука бр. Р (2000) 23 Комитета министара Савета Европе о независности и функцијама регулаторних органа у области радио-дифузије.)

У складу са ставом о неприхватљивости a priori контроле програма, доношење обавезујућег упутства о протеривању конкретних ТВ емисија (нпр. „Парова„, „Великог брата„, „Задруге„) или одређеног телевизијског формата (нпр. ријалити програма) у касне вечерње термине, не би било у сагласности са европском медијском регулативом.

Регулатива се по правилу не доноси за појединачне емисије или формате, јер таква врста поступања, без обзира на то што је у неком тренутку прави лек за постојећи проблем, може лако да склизне, хајде то да поновимо, у цензуру.

И то је, драги необавештени министре, суштина нашег одбијања да поступимо по вашем наређењу.

Нема шансе да било шта слично урадимо, између осталог и зато што у РЕМ не седе људи који се, када чују реч „медији„, хватају за пиштоље. Такође, нема, међу нама, никога ни ко халуцинира да му је посао да „брани“ медијски простор, што је добро, пошто се та врста амбиције обично заврши забраном свега што се некоме, из било ког разлога,  не свиђа.

Почне, амбициозни бранитељ, са ријалитијима, заврши са Дневником.

А колико је опасно када тиме крене да се бави државни службеник, убеђен у неку своју мисију, и са свим средствима која држава у том послу може да му омогући, не морамо, надамо се, да причамо. Уосталом, баш због таквих службеника, због опасности од њихових привиђења, и постоје независна регулаторна тела. Да буду брана ономе ко је не зна да се, по савету Хелмута Шмита, када добијеш визије иде код доктора, а не у министарство.

И да закључимо, ријалити програми се не забрањују нигде, па неће ни у Србији.

И уместо да се бави тим ћоравим послом, у исто време и на исти начин као и они којима је „забрана ријалитија“ део политичког програма, без обзира на чињеницу да су баш они сами очеви ријалитија у Србији, министар би требало да погледа мало податке, изучи их, и, рецимо, подржи оно што РЕМ годинама тражи. Да му се омогући да сам изриче новчане казне онима који у било ком делу програма, па и у ријалитију, крше закон.

То је једина нормална, и у складу са европским вредностима, норма и брана којима се цивилизована друштва боре против вулгарности, непристојности, насиља, порнографског садржаја и сваке друге врсте бљутавости.

И једини је проблем, ако, случајно, буде уведена, у оквиру свега тога, и новчана казна за катастрофално незнање.

Шта ћете онда, драги министре. Са том малом платом.

 

Оливера Зекић,

Чланица Савета РЕМ-а